| |
Otkud odiš, mlad delijo?
Vesel odiš, vesel peješ,
ko ti dade to veselje?
Dade mi go sveti Jovan,
sveti Jovan ot Elbasan,
i ti da si živ i vesel.
Otkud odiš, bogataše,
vesel odiš, s polni ruci?
Koj ti dade polni ruci?
Dade mi gi sveti Jovan,
sveti Jovan ot Elbasan.
I ti da si živ i bogat.
Otkud odiš, stara bako,
brgo odiš kako moma?
Koji ti taka krepost dade?
Dade mi je sveti Jovan,
sveti Jovan ot Elbasan.
I ti da si živ i krepak.
Otkud odiš, argat mori?
Koj ti zema mrak so čelo,
koj ti dade liceto svetlo,
aman, svetlo kako sonce?
Mrak mi s čelo Svetac zema
i dade mi liceto svetlo.
Sveti Jovan ot Elbasan.
I ti da si živ i vesel!
Usliši nas, Bože naš,
Kad ti vapijemo;
Pomiluj nas, Oče naš,
Kada uzdišemo!
Ti si svetlost istine,
Osvetli nas istinom;
Pošalji milost s visine,
Ispuni nas milinom!
Da bi smelo hodili
Putem Hrista, Sina tvog
S anđelima slavili
tebe večnog Oca svog.
Tvoje je nebo i zemlja Tvoja,
Sunce i mesec, zvezde bez broja,
Tvari što stoje, plove i lete,
Anđeli sveti i duše svete;
Stvorenja sva su Tvoja svojina,
Nebo i zemlja – Božja gradina.
I mi smo Tvoji, kandila mala,
Ruka nas Tvoja, Bože, sazdala.
Ruka nas Tvoja, Bože, sazdala,
Ognja Tvog iskra u nas je pala,
U nas je pala i zasjala,
Zažegla naša kandila mala.
O Tvorče večni, duh nam raširi,
Duhom ga Tvojim Svetim raspiri.
Kad si nam Otac i kad smo Tvoji,
Imena Tvoga da smo dostojni.
Sveta Tekla ravnoapostolna,
Od devica prvomučenica,
Telo beše duhu pokorila,
Duh i telo Bogu svemogućem,
Zato i njoj sve pokorno beše:
Oganj strašni, i zverovi ljuti,
I demoni, i ljudski neduzi
Sve pokorno veri i čistoti,
Sve poslušno svetoj nevinosti,
Nevinosti Hristove neveste.
Nije l' majka blago preveliko?
Šta je majka – s Hristom poređena?
I verenik od zemlje sazdani
Prašina je pred slavom Hristovom.
I bogatstvo i zemna krasota -
San prolazni i vetar krilati.
Jedna stena samo večno stoji,
Vremena se ni bure ne boji,
To je ženik Tekle mučenice,
To je Hristos, car nad carevima.
Sveta Teklo, Rajem obasjana,
Pomoli se Hristu Spasitelju,
I nas grešne od greha da spase.
Koga ću da hvalim
Sem Živoga Boga?
Koga ću da slavim
Sem Gospoda moga?
U njega je svetost,
U njega je sladost,
U njega je krepost,
U njega je mladost,
U njega je java,
U njega je budnost,
U njega je slava –
Slatka milozvučnost!
Serafimi blizu
Oko Njega stoje,
Angeli u nizu
Oko Njega poje.
Zemlja pesmu čuje
I eho odaje,
No eho tuguje –
Pesmi zaostaje.
I sve novi pojci
Na nebesa stižu,
U svetloj povorci
Sa starim se nižu.
To su sveti ljudi
Što pomreše juče
I svih strasti ludi'
Slomiše obruče.
Cela vojska peva,
Peva: aliluja!
To što zemlja sneva
Od tog nebo buja.
Slava Ocu blagom,
Ocu premilome,
Slava Sinu dragom
I Duhu Svetome!
Ispuni zemlju moju životom,
očisti srce moje od zmija,
razagnaj tamu iz moga uma,
napuni ga svjetlošću Neba.
Ti što krotiš oganj i vjetar,
i od bjesova praviš sluge,
ukroti ovu gordost moju,
i učini me slugom Tvojim.
Za sve ružne pomisli,
za ugašena ognjišta,
za sve mračne umove,
kajem se i plačem.
Uzdigla se gora čarna,
gora visoka,
I na gori kula bela,
kula plamena.
Udarili zli vetrovi
goru visoku,
Da preture onu goru,
goru visoku.
Bučale su strašne bure
bure strahotne,
Da obore belu kulu
kulu plamenu.
Al’ se gora održala,
gora visoka,
I na gori kula bela,
kula plamena.
To ne bila gora čarna,
gora visoka,
Ni na gori kula bela,
kula plamena.
Već to bila crkva Božja
s krstom pobednim,
S kubetima od Nebesa,
s krstom Hristovim.
Istok nam se sa visine javi
Večnu svetlost svetu da objavi,
Večnu svetlost i večno sijanje,
Večnog Boga večno postojanje.
Sin se javi Oca da objavi
I Duh siđe Sina da proslavi.
Trijedina slatka harmonija
Ljudska srca ljubavlju zagrija.
Večni Istok večitoga dana
Na istoku sunčanom zarudi
Od sna ljude teškoga probudi.
Snoviđenja lažna iščezoše,
Mračne seni u ad pobegoše.
Hristos dođe, ljude strava prođe,
Hristos reče, pakao uteče ,
Kad postrada, satanu savlada,
U smrt pade, u život ustade.
Grob se strese, kad Hristos voskrese.
Vladaj, Bože, ti kroz mene
I upravi stope moje:
Bez promene i bez smene
Nek se čuju reči Tvoje.
Nek se čuju reči Tvoje
Kroz nemoćna usta moja;
Nek uz reči dela stoje,
Nek se vide dela Tvoja.
Nek se vide Tvoja dela
U delima ruku moji'
Da bi znala zemlja cela
Tebi slavu da zapoji.
Da zapoji, da zatrubi:
Gle, Sin Oca kako ljubi!
Da zatrubi, da objavi:
Kroz Sina se Otac slavi!
Pomozi nam, blagi Hriste,
Da nam duše budu čiste
I ljubavlju zagrejane
A istinom obasjane.
Znamo da će obasjani,
Znamo da će zagrejani,
Znamo da će očišćeni
U raj biti uvedeni.
Pomozi nam blagi Hriste,
- Izmiču se naši dani, -
Da bi i mi mogli biti
U Tvoj narod ubrojani.
Znaš li ko te ljubi silno
Ko te čuva dan i noć,
Ko ti daje izobilno
Da odoliš vragu moć?
Znaš li ko ti život dao,
Oca, majku, brata tvog,
I ko te je obasjao
Svetlim zrakom Duha svog?
Znaš li ko je umro za nas,
Na Golgoti, znaš li to,
I radosti obećane,
Ko ti sprema znaš li to?
Moraš znati ko to čini,
Ko to tako ljubi nas,
To je Gospod sa visine,
To je Hristos, svima Spas!
Zato i ti, oh, seti se,
Pa mu svoje srce daj,
Kad mu skriviš, zaplači se,
I zamoli oproštaj!
U toj suzi pokajanja
Zablistaće Hristov sjaj,
Imaj u Njeg pouzdanja,
Otvoriće tebi Raj!
Gospod blagi zbori kad po zemlji hodi
O duhovnom piću i o živoj vodi:
Blažen ko je pije u ovome veku,
Reke će od njega žive da poteku.
U srpskome rodu niko znao nije
Živom vodom sebe kao ti da opije.
Zato su iz tebe reke se izlile
I svu zemlju srpsku divno natopile:
I milost i pravda i istina sveta,
I nada i bratstvo i smerna prosveta,
Snažno rodoljublje, nežno bratoljublje -
To su tvoje vode, sve dublja od dublje.
Pojio si njima živi ti rukosad,
Pojio si do sad, pojićeš i od sad.
K’o što Misir nema vode izvan Nila
Tako ni bez tebe tvoja domovina.
|
|
