Ових светих дана, у којима поново прослављамо Христово
Васкрсење, и у њему основу и наду на васкрсење и вјечни живот човјека
и свеукупне Божје творевине, пјевамо неућутну пјесму бесмртности: „Ако
си и у гроб сишао, Бесмртни, но разорио си силу пакла; и васкрсао си
као побједник, Христе Боже, женама мироносицама говорећи: Радујте се!
и твојим апостолома мир дарујући, Ти који палим смртницима дајеш васкрсење!“
Дан Христовог Васкрсења, по прадревном предању боговидаца
и тајновидаца Божјих, јесте исти онај дан у који је Бог у почетку створио
небо и земљу ни из чега; истог тог дана је Господ избавио изабрани Божји
народ из египатског ропства, па се стога он назива Пасха – тј. прелаз
из ропства у слободу преко Црвеног мора. Овога дана је сишао са небеса,
настанивши се у утробу Пресвете Богородице и родивши се од ње, примањем
људске природе, силом Духа Светога. И ево сада, у тајни своје смрти
и васкрсења, на исти овај дан, како Црква поје, боравио је у гробу тјелесно,
у Аду душом као Бог, у Рају с покајаним разбојником и на Престолу божанском,
заједно са Оцем и Духом Светим, све собом испуњујући као неописиви и
свеобухватни, свему дарујући бесмртност и непролазност.
Зато сви ми на земљи рођени, просвијетљени свјетлошћу
Васкрсења, празнујемо га, изображавајући својом светковином ону радост
којом се наша природа обогатила, неисказивом милошћу и љубављу Божјом.
Очевидно је да се Васкрсење Христово открива не само
као побједа над смрћу и пролазношћу, него и као јављање пуноће божанске
творевине и остварења божанске замисли о свијету и човјеку. Истинска
слобода човјекова је само она слобода која човјека ослобађа од пролазности
и смрти. Свака друга и другачија слобода представља само привид слободе.
Сила пак Христовог Васкрсења јесте управо квасац те и такве слободе
и бесмртности којима се обједињује Бог и човјек – човјечанство, небо
и земља, анђели и људи, вријеме и вјечност, неразоривим везама и нераскидивим
јединством. Љубављу Божјом прожети и загрљни, у Христу васкрслом постају
једно преци и потомци, сва људска покољења сабрана у Цркви као Његовом
Богочовјечанском Тијелу. Ми Хришћани смо по томе Хришћани што смо свједоци
и носиоци тог вјечног и непролазног људског достојанства.
Стога у овим временима кад поново некрофилија, мртвољубље,
тј. обоготворење смрти као последње истине о свијету и човјеку, и свему
ономе што се са нама људима и са творевином догађа, – почиње да преовлађује
људском свијешћу и савјешћу, ми Хришћани смо дужни да данас, више него
икада раније, потврђујемо и свједочимо своју вјеру у Христово Васкрсење
и у Њему и и кроз Њега – вјеру у опште васкрсење мртвих. Чинимо то,
првјенствено, својом вјером у васкрслог Христа и обнављањем свога свеукупног
живљења, подстичући и друге на обновљење ума и срца том живом вјером
и на прихватање те новине једино Новог под Сунцем, којом Он „све чини
новим“. Потврђујмо то ових светих васкршњих дана узајамном љубављу и
праштањем и сверадосним поздравом упућеним свима и свакоме:
Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!
